Почетна страна   Школа   Занимања   Ученици    Упис   Економија   Ђачки дом   Слике  

 

 

 О ИСТОРИЈАТУ ШКОЛЕ

 

У августу и септембру 1950. године обављено је пресељење Државне средње пољопривредне школе из Тузле у Бијељину. Пренесене су бараке и монтиране на земљишту тадашњег воћног расадника у Бијељини, на изласку из града према Београду, тачније на почетку пута Бијељина –Батковић. У баракама је било смјештено све-школа, ђачки интернат, управне просторије, просторије за смјештај радника школе. Ученици су образовани за занимања пољопривредне струке. Школа је тада располагала са само три хектара земњишта, гдје је извођена практична настава ученика. Почетком априла 1952. године колектив расправља о Програму изградње новог школског комплекса и обезбјеђивање 70 хектара oбрадивог земљишта. У 1954. години ударени су темељи новој школској и домској згради, а наредних година изградња је извођена по етапама. Школска 1957/58. година започела је у новој школској згради. У периоду од 1950. године до данас школа је доживјела низ организационих промјена као и реформу у васпитно-образовном процесу. До 1992. у школи се образују ученици за занимање пољопривредне, ветеринарске и прехрамбене струке. Са ратним дешавањима и услед велике миграције становништва, јавила се потреба за отварањем нових занимања у оквиру школе. У прољеће 1993. Пољопривредна школа уписана је у регистар са двије образовне струке:

-пољопривреда, производња и прерада хране;

-здравство и социјална заштита.

1996. Пољопривредна школа мијења назив у Пољопривредна и медицинска школа. Од школске 2003/04. године школа је укључена у ЕУ-ВЕТ програм реформе и израде нових планова и програма стручних школа за струку пољопривреда и прерада хране, а од 2004/05. почела је и примјена нових наставних планова и програма у струци здравство. Многе генерације ученика прошле су кроз ову васпитно-образовну установу, стекле у међувремену факултетско образовање и стигле до високих и одговорних дужности у својој струци. За све то су заслужне на десетине професора који су уложили велики труд да их изведу на прави пут и дају им смјернице за будући живот. „Садашњим генерацијама треба да буде обавеза, не само да чува постојеће, него да несебично доприносе даљем развоју школе, како би и генерације које долазе могле да кажу да смо им нешто вриједно и корисно оставили.“